Лазаревац је од 17. до 20 септембра био домаћин 36. Међународног фестивала хумора за
децу на коме је учешће узела и Литерарна секција наше школе. Ученица Ива Крнетић 8/1 је
добитник прве награде за прозни рад „Памтићу заувек“. Проглашена је за апсолутног победника
Фестивала за целокупно стваралаштво. Ива је са предметном наставницом српског језика и
књижевности, Маријом Ћаловић, 19. септембра присуствовала свечаној додели награда и
књижевном дружењу са писцем Урошем Петровићем који су уприличени у Библиотеци
„Димитрије Туцовић“.
Нека ове награде Иви, али и свим осталим креативним и маштовитим ученицима, буду
светионик, јер светионици су често осамљени и издвојени, окружени бурним морем, али својим
светлом обасјавају пут и пружају наду!
Честитке за постигнут успех!
Памтићу заувек…
Прошло је већ пет година од нашег растанка, а мени jе још увек у мислима
као најдража особа која ми је давала снаге и воље да учим и да се борим са
невољама које ме снађу.
Полазак у први разред био ми је највећа радост, а она је учинили да ми први
школски дани заиста буду најлепши од свих до сада. Тада сам свима обећала да ћу
бити најбољи ђак и да ћу бити добра и мирна девојчица. И кад сагледам све
школске дане иза себе, тврдим да сам обећање испунила бар делимично.
Сећам се да су се у време дружења са њом из дана у дан низале похвале и
петице једна за другом. Но онај други део обећања остао је неиспуњен, јер нисам
умела да спутам своје несташлуке. Она ме је бар стотинак пута скинулa са јабуке,
која расте у школском дворишту, а на коју сам се верала јурећи мачку. Но то је моја
најмања брука. Дугујем јој велико извињење због једног часа, а верујем да се и она
тога сећа.
Највећа школска мука били су ми сугласници Ч, Џ, Ћ и Ђ. Не знам зашто,
али тада, у првом разреду, нисам разликовала које је који глас од њих, нити када
који треба да се напише. Због тога су моје реченице, звучале чудно:
Џак је закаснио на ћас.
Ћића Џоко пеће чевапе.
Мичо је испустио чуп који се разбио на комадиче.
Џорџе је најбољи џак у нашој школи.
Муку са Ђ и Џ некако сам и свладала, али Ч и Ћ су постали моја ноћна мора.
Успела сам и њих да разликујем у говору, али никако нисам могла да погодим када
које треба написати.
Због овога је и учитељица била забринута. Једног дана ми је рекла: „Иво,
дете, шта да радим са тобом!? Имаш бујну памет, имаш знања више него многи
одрасли, а не можеш да разликујеш Ч и Ћ!“
Убеђена да изговарам велику мудрост одговорила сам: „Па то, учитељице,
није ни чудо. Ја сам Српкиња. Како да знам гласове који су из Африке. Шта ће они
у српском језику?“
Погледала ме је збуњено и зачуђено, па рече: „Иво, о чему то причаш?
Каква Африка ти је у глави?“
„Учитељице, слушала сам баку док је разговарала са неким о мом проблему.
Она је тада рекла да не разликујем африкате и ја сам схватила да су то гласови из
Африке“, сва озбиљна бацила сам се на објашњење.
Она ме је гледала, док јој се на лицу ширио осмех као кућа, а онда ми је
објаснила да Ч и Ћ нису из Африке, већ да је то само назив за посебну групу
гласова и да ћу о томе учити у старијим разредима.
Тако се распрши моја мудрост и настави се борба како да научим кад се
пише једно, а кад друго слово. Моја бака је уочила да правилно пишем само две
речи: ћурка и Чачак. Онда ми је диктирала речи са поменутим гласовима како бих
вежбала. Ја сам, тамо где не знам шта треба написати, питала: „Је ли ћурка или
Чачак?“ Кад бака каже: „Чачак“, ја пишем Ч, а кад каже: „Ћурка“, пишем Ћ.
Почиње час српског језика. Радимо диктат. Учитељица диктира реченицу:
„Учитељица је поделила деци бомбоне.“
У учионици тихо. Сви мирно пишу, само ја гласно питам: „Је л’ учитељица ћурка?“
Уместо одговора у учионици одјекну гласан смех како њен, тако и свих
другара. Зачас се створи прави циркус. Учитељици лију сузе од смеха, а ја ништа
не схватам и питам другарицу зашто се сви смеју.
„Иво, питала си учитељицу да ли је ћурка?“, рече ми она, умирући од смеха.
Уплаших се да се не наљути и кренуше ми сузе, али ме учитељица помилова
по глави и рече: „Не плачи, ћуркице моја мала. Биће учитељица ћурка, само ти
напиши тачно, Ч као Чачак.“
И тако, мало помало мени ћурка и Чачак помогоше да савладам, како ми се
тада чинило, непремостиви проблем; а ја ћу целог живота памтити те прве школске
дане и њу, најдражу учитељицу.
Она ме је научила прва слова, скидала ме са јабуке, ма научили ме свему!
Када је напустила нашу школу, много сам патила и била помало љута што је
отишла.
Никада се нисам извинила због свих несташлука и непријатности које сам
чинила. Мало сам сазрела и схватила да мој немирни дух многима ствара проблеме.
Памтићу је заувек, а причу о најбољем просветном раднику оставићу и својим
потомцима.
Ива Крнетић 8/1
